БОЖИЋ

0
81
views

Божић из књиге “Болман је био Болман”

Бадњак и Божић (24-25. децембар / 6-7. јануар)
Једном кад зађемо у године и у тренуцима кад су сјећања на дјетињство
и младост чешћа него иначе, међу оним чега се радо сјећамо увијек су и
неки давни Бадњак и Божић.
Најбоље је кад је о Божићу снијег. Не баш онакав да се никуд не може
поћи, већ онако да се забијели и да га има. Чим падне, очисти се прво
пред_кућом до враташица, онда пред_авлијом да они који пролазе сокаком
могу проћи
фластером. Онда се чисти до бунара, штале, сламе, свињца,
кокошињца, дрвā, ђубрета…
Има светаца разних, оних малих, за које у Болману кажу
светачац,
и оних великих. Велики су свеци Ускрс,
Дове, Спасово, Приображење,
Цвијете, али ипак Божић је Божић.
И кад се већ сјете Божића, сјете се и свих тадашњих чланова своје
породице:
дједе и мáјке, оца и маме, браће и сестара. Сјете се и чекања
звона у шест сати, уношења
Божића и бадњака, поклона у слами, вечере,
вертепа, јутрања, уж’не на Божић, кидање чеснице и чекање тко ће
откинути комад у коме је новчић, као и свега другог.

И они који нису имали породицу такођер се сјете свега, посебно оних
који су их као сироте даривали о Божићу и који су се трудили да не осјете
да су сами. Но, осјетили су, ако не у неко друго вријеме, али на Божић
сигурно.
* На Бадњак ујутро
На Бадњак рано ујутро прво се пеку лебац, здравље, кићени колач,
сунце и мјесец. Прије тога треба замијесити тијесто, тако да се рано ујутро
све може ставити у
лебну пећ.
Здравље је векна леба на коју се одозго ставља онолико резова колико
чељади има у кући.
Сунце је округла векна која није кићена, већ око себе, уз руб, има
само комад тијеста,
тараблу како су неки говорили.
Мјесец је векна у облику мјесеца и на њој су се налазиле три руже,
једна на средини и по једна на сваком крају.
Шта ће се и колико пећи на Бадњак зависило је углавном од домаћице.
Неке домаћице нису пекле
здравље, већ посебан комад леба који се звао
гувно. На њега су стављале једну ружу и резове. Прво рез за домаћина,
онда за укућане, затим за остале, чак и за свињара,
чордаша и на крају
за
путника (тј. за просјака). Неке домаћице стављале су на гувно и друге
украсе од тијеста: квочке и пилиће, краву или вола, овце и већ шта кућа
има. Неке домаћице пекле су и колач у облику
срца.
На Бадњак ујутро пече се и
кићени колач, а
колико ће бити кићен, зависи од тога гдје се пече,
у
лебној пећи или у рели. Кићени колач је кружног
облика и прво се подијели на четири дијела крстом
од тијеста, затим се даље кити. Кити се тако да
се од тијеста направе класје, буре, руже, квочка и
пилићи и птице, затим све оно чиме се породица
бави. Обично се од свега стављало по три комада,
а на врх се стављао комад босиљка, који су неке
домаћице омотавале црвеним концем, што је служило као средство против
урока. На руб колача ставља се комад тијеста –
тарабла. Прије него што се
стави пећи, премазиван је да буде љепши кад се испече. Кићени колач се
стављао у неку посуду и било га је боље пећи у
рели јер је домаћица тада
могла пазити како се пече.
Дио тијеста се развуче те се стави на платну
шпорета и испече те даје
дјеци да га једу. Раније се у
рели добро осуше шпице (бундевине сјеменке)
и истуцају у ступи, обично дршком од
сикере, оклагијом или сличним

предметом. Кад се истуцају, шпице се просију и тако добивено брашно
мијеша се са сланом водом и том масом мажу се комади тијеста испечени
на платни
шпорета. Тако припремљен “филовани” колач у Болману су
звали
гибан’ца. Гибан’ца се једе одмах ујутро на Бадњак, али се неколико
комада обавезно остави за бадњу вечеру.
У неким кућама обичај је био да се преко дана на Бадњак, осим
гибан’це, ништа друго не једе. Негдје су се опет на платни шпорета, од
истог тијеста као и за
гибан’цу, пекле “бебке”, и то женске и мушке, које су
се поред
гибан’це давале дјеци да их једу одмах чим се испеку.
Неке домаћице пекле су и тијесто уврнуто као плетеница, које се звало
буздован, и које се, скупа с мало меса и другог јела, давало селском свињару
или
чордашу, оном који је чувао њихову марву. Чордаш или свињар би
долазио честитати Бадњак и тад би му се давао
буздован и храна, како би
могао и он прославити Божић.
Осим свега досад набројаног, од тијеста које остане или од тијеста
од којег се спрема чесница, праве се и погачице кружног облика које имају
рупу у средини. Те погачице стављају се у осмак или кошару која се спрема
на Бадњак и стоје све до Нове године, кад се стављају марви на рогове.
* Сретан Бадњак
У Болману су некад од куће до куће ишли честитари, који су честитали
Бадњак. Обично су то биле групе дјеце, најчешће ромске. Долазили би рано
ујутро на Бадњак,
за_мрака. Прво би честитали Бадњак, а онда би углас
домаћину пожељели свако добро и благодат, не би ли од домаћина добили
што бољу награду. Обично им се давао ситан новац.
* Бадњак и слама
Домаћин се исто тако мора припремити за Божић. Прије него што
падне мрак на Бадњи дан, мора припремити бадњак и сламу, али и све што
треба за стоку, тако да је и на Божић може само нахранити и напојити.
“Бадњак је дрво или пањ које се пали уочи Божића, то јест на Бадње
вече, када се по обичају целу ноћ не спава већ бди”
[124], дефиниција је бадњака
коју даје др.
Мила Босић. Иста ауторица наводи да се претпоставља да је по
том обичају бадњак и добио назив те да та ријеч потиче од старославенског
“бдјети”.
За бадњак се у Болману узимао комад тврдог дрвета, онолико дебео
колико је могло стати у
шпорет. Пошто су некад били зидани шпорети, у
њих је могао стати већи комад дрвета.

Слама се начупа из камаре и обично стави у неки стари чаршап.
Обично се начупа добар
навиљак сламе. Они који имају дјеце у кућу уносе
више сламе, а старији чија су дјеца одрасла уносе мање.
Чаршап се свеже
у завежљај и остави скупа с бадњаком близу улаза у кућу, обично у неку
шупу или
“под_пајту”, у кола или слично. У сламу се кришом од дјеце
стављају поклони.
* Припреме за уношење Божића
У осмак или у бијелу плетену корпу ставе се жито, кукуруз, ораси,
игла и конац, поменута погача с рупом у средини, кићени колач, јабука,
новац. Осмак или корпа обично стоји испод стола или са стране на слами.
Све се припреми и за бадњу вечеру:
здравље, гибан’ца, печене
туркиње,
гра’, папула, резанци с маком или с орасима, јабука, мед, дунст,
суво воће.
Не заборављају се ни они којих више нема. Зато се на гробље на
Бадњак носе јабуке и ораси и остављају на гробовима. Некад се носио и
шећер”, чак и коцке шећера. Касније су се умјесто коцака шећера носили
бомбони.
Кад се све то спреми и припреми те нахрани и напоји стока, чека се
шест сати увече да зазвони звоно и да се унесе Божић. Како се све припреме
углавном на вријеме заврше, пред шест сати све се смири.
Дјеца обично буду нестрпљива чекајући шест сати и тренутак кад
ће се унијети слама и бадњак. Што се више ближи тај тренутак, све су
нестрпљивија, а непосредно прије шест сати и дјеца и старији изађу на
тријем и чекају кад ће зазвонити.
Тренутак тишине непосредно прије шест сати увече на Бадњак заиста
је незабораван. Све се стиша, тек ту и тамо залаје понеко псето. Минуте
трају предуго, никако да се дочека тај први звук звона.
Колико је год чекање дуже, толико је већа радост кад се чује звук
звона и пуцњава која затим слиједи.
Док се чека на звук звона, домаћица ипак не мирује: спрема жар и
тамјан, свијећу, провјерава да ли је све спремно, спрема осмак или корпу и
чека да домаћин унесе Божић.
* Пуцњава
Обичај је био да се пуца на први звук звона. Они који су имали куће
близу цркве чак су долазили пред цркву или у црквену порту и чекали да
звонар повуче
једек и да се огласи први звук звона и одмах би запуцали у

зрак. Остали су такођер пуцали чим би чули звоно, углавном из пушака,
али исто тако и из тарацки
.
Пуцање је могло бити и опасно, поготово из тарацки, али се дуго није
одустајало од тог обичаја.
* Уношење Божића
На звук црквеног звона домаћин креће по бадњак и сламу. Обично
води некога од мушке дјеце те на тај начин припрема себи насљедника и
обичај оставља својој дјеци. Уносећи сламу и бадњак у кућу, домаћин каже:
Христос се роди! Сретан вам Бадњак!”. На то домаћица и остали који
чекају одговарају: “
Ваистину се роди! Жив и здрав био” те на домаћина
бацају жито и кукуруз.
Чим се унесе слама у собу у којој се вечера, настаје радост за дјецу.
Домаћин развеже
чаршап са сламом, а дјеца по слами траже поклоне.
Дјетиња радост која се осјећа у тренуцима кад се унесе слама и кад
се траже поклони, те уопште за вријеме Бадње вечери и Божића, тешко да
се више може поновити у животу. Из сламе се ваде поклони и док се дјеца
радују поклонима, домаћица узима мало сламе и ставља је на стол, затим
стол прекрива
стољњаком и поставља вечеру.
Унесени бадњак ложи се у
шпорет, понекад у зидану пећ, мању или
већу, коју су имале многе куће. Бадњак дуго држи ватру тако да се на миру
може вечерати, да се не мора устајати од стола због ложења. Прије бадње
вечере припремило се све што треба, тако да се не мора никуд излазити,
ни по дрва, ни по воду на бунар. Негдје се бадњак мазао медом и потом, уз
молитву, стављао у
шпорет.
* Вечера на Бадње вече
На стол се износи све оно што ће се вечерати, а бадња вечера је посна:
здравље, гибан’ца, гра’, папула, дунст, јабука, мед, печене туркиње, ракија,
вино…
Домаћица затим узима мало жари и ставља је у кућну кадионицу
или у неку сличну посуду те на жар ставља мало тамјана, такођер пали и
свијећу. На свијећи и тамјану прво се окади
здравље, а док домаћин реже
здравље, посуду с тамјаном треба однијети и окадити сваку собу у кући и
упалити свјетло у свакој соби, које се не гаси за вријеме вечере.
Из зрна жита, која су стављена на тањир на Варицу и заливена водом,
до Бадњака нарасте десетак центиметара висока млада пшеница. Унутар
[125] Тарацка – кратак топ којим се што оглашава или пропраћа весеље, прангија; кад
се такав топ напуни, пуњење се активира запаљеним дугим штапом.

пшенице ставља се свијећа или кандило, који се пале на Бадњак и Божић
те на Нову годину.
Прије почетка вечере сви укућани окупе се око стола и читају молитву,
а онда се почне с вечером.
Обичај је био да се, док још звони звоно, три пута проба од свега што
се вечера, али прво се проба од
здравља, а онда и од остале хране.
Прво се, наравно, једе
гра’ и папула, а онда резанци с орасима или с
маком. Неки су резали јабуку па јели кришке умочене у мед и прије почетка
вечере, неки су то радили послије вечере, а негдје су се кришке јабуке с
медом јеле послије божићне
уж’не.
Кад се поједе
здравље, узима се неки други комад леба сунце, мјесец,
гувно.
Након вечере оставља се стол и не спрема се. Укућани сједну на
сламу и играју се с дјецом, причају приче, дјеца пиште као пилићи, а нетко
од старијих баца
орасе у сламу.
* Вертеп
На Бадњак, након шест сати увече, село је некад било пусто, нигдје
није било никога, сви су били у својим кућама и није се нигдје ишло. Обичај
је био да се никуд не иде након што се унесе Божић. Другим ријечима
“Божић се не оставља” и до другог дана никуд се не иде, осим у цркву. По
селу је ишао само
вертеп.
Домаћин и сви укућани сједе на
слами, старији дјеци причају о Божићу,
уче их тропар и божићне пјесме, преносе
им како се некад славио Божић док су они
били дјеца, причају им приче… Требало се
потрудити да дјеца упамте све обичаје око
Божића и све приче, како би то једног дана
испричали својој дјеци или да их, како
су некад говорили,
“уведу у_ред”. Успут
слушају да ли се негдје чује “
Рождество
или “
Вси јазици” и да ли је близу вертеп.
Вертеп носе мушка дјеца, у стихарима, с капама од картона и с
дрвеним сабљама обојeним сребрном бојом. Њих четворица представљају
Ирода и три мудраца с Истока: Мелкиора, Валтазара и Гашпара. Они
обично носе дрвену макету цркве. Уз њих су и два
чобана: први чобан и
други кога зову
Губа и који носи касу.

Вертеп улази у кућу појући “Рождество” и почиње с деклемацијама
или, боље речено, с малим игроказом, који завршава кад улази Губа, обучен
у кожушак изврнут тако да се виде унутрашња страна, која подсјећа на
овчије руно. Губа свој говори започиње ријечима: “
И ја стари, матори,
једва врата отвори…

Домаћин
вертеп дарива у новцу, убацујући новац у касу, а потом
вертеп напушта кућу појући “Вси јазици”.
О
вертепу у Летопису читамо:
О Божићу ове године спремили смо два ‘Вертепа’. Старији ђаци
су ишли према ‘Паризу’, а млађи по ‘друму’. Направили смо две црквице
и сву опрему. Од малих су долазили код мене прилежно на веронауку:
Младен
Јанковић, Милорад Ђурић, Миомир Ковачевић, Видоје Радојчић,
Видоја
Бијелић и Бранко Доброкес. Било је повремено и других, ови су били
спремни за појање, па сам на њих обратио највећу пажњу”.
[126]
“6-ог I. на Бадњи [дан] увече носила су школска деца ‘Вертеп’, како
је овде обичај. Цар Ирод био је Петар
Бијелић, Валтазар: Боре Вилић,
Гашпар: Никола
Хорват, Мелкиор: Стеван Дмитрић и пастир: Радомир
Дворнић.[127]
Кад прође вертеп, сви се врате натраг на сламу и опет почне прича. И
тако,
диван по диван, и често се дешавало да дјеца заспу на слами.
Јутрање је обично почињало у један сат послије поноћи, а прво звоно
обично је звонило након поноћи.
* Положник
Положник је онај који први дође у кућу честитати Божић, а честитари
су, осим на Божић, у кућу долазили и за
Вар’цу, Бадњак и Нову годину.
Обично су то била дјеца, Роми или нетко од родбине. За божићног честитара
увијек се гледало да буде неко дијете из родбине, које кад честита Божић
добије неки поклон или новац.
Кад чује први пут звоно након поноћи, које позива вјернике на
божићно
јутрање, домаћица иде на бунар по воду. Ујутро кад се чељад
буду умивала, умиваће се у води у којој стоји јабука и новац. Ред је да
домаћин иде на
јутрање, а домаћица треба што прије почети са спремањем
божићних јела.
[126] Летопис Српске православне парохије у Болману, година 1950, написао Милорад
Михајлов
.
[127] Исто, година 1957, написао
Милорад Михајлов.

* Печен’ца
Божићна печен’ца редовито је шунка. Сад да ли предња или задња,
зависи о томе што више воли домаћин. У Болману није обичај да се за
Божић пече прасе или јагње.
Уз шунку обавезно иду кобасице, месна и крвна, и то обично за
ручак.
А
руча се одмах ујутро чим се дође с јутрања. Након дугог поста прија
мрсна храна па се не чека дуго с
ручком. Можда се у прошлости (18-19.
вијек)
печен’ца ипак припремала на другачији начин, судећи бар према
сљедећем цитату, који се односи на почетак 19. вијека у селу Бремену
(Беременду) у непосредној близини Болмана:
“У мога је очува нас четворо, па кад дође Божић, он боме 3 по 4
фунте говедине узме и покрај тога закоље назиме од године, још на Туциндан опали и опере, па сутра дан на Бадњак истом готово пече, па нам буде
по недељу-две дана до ситости”
.[128]
У сваком случају, обичај да се за печен’цу узимају шунка и кобасица,
а не прасе или јагње, у Болману је стари обичај, и то не само код Срба, већ
и код Шокаца.
* Чесница
Домаћица на Божић заиста има пуне руке посла јер, уз печен’цу, мора
скухати и остали дио
уж’не те испећи чесницу. А чесница се прави од
тијеста које се умијеси од брашна, јаја, шећера, млијека и кајмака. Тијесту
се додавала и
керма, а у новије вријеме прашак за пециво да би било прхко.
У тијесто се обавезно стави метални новац, а прије печења
натаре се
маргарином. Том рецепту свака домаћица додаје још неке своје финесе.
Неке домаћице чесницу су пекле “лист на лист” и
филовале је орасима.
Причало се да је у неким кућама био обичај да се чесница мијеси на слами,
тј. на поду.
Од осталога што се спремало за
уж’ну обавезан је био пуњени пијето
(или кокош). Пијетла се коље на Божић ујутро и мало се његове крви пусти
на сламу да се
“окрвави Божић” како би све зло, које би могло снаћи кућу
идуће године, остало на пијетлу. У неким кућама пијетла су клали на
Бадњак и окрвавили Бадњак, а неки су чак пијетлову главу пребацивали
преко крова куће, све уз посебне ријечи и обред. Према ријечима др.
Миле
Босић
“петао или кокош код Срба у Војводини веома су ретко припремани
за печење о Божићу”
[129], док је у Болману то било обавезно.
[128] “Školovanje Adama Dragosavljevića”, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik,
[11], 11 (1963) 201-214. (str. 205).
[129]
Bosić, Mila, Godišnji običaji Srba u Vojvodini, стр. 139.

* Понова за Божић
На Божић се морало ићи у цркву јер “како_б’ да не идеш на Божић
у_цркву
”.
Но, да би се ишло у цркву, морало се прво
“понов’ти”, а то значи
купити нешто од одјеће
“да те кокош не_б’ вијале”. Некад се није могло
купити
“готово руво”, већ се морало шити код шнајдера. Све оне и сви
они који су се “
понов’ли” за Божић, морали су ту понову прво обући у
цркву. Већ се и прије самог Божића “
начује” тко се поновио, а тко није, што
је, наравно, била
“срамота”. Одлазак у цркву на Божић била је идеална
прилика да се види
“ко_ј’ ко”, а то значи “ко_ј’ од_свијета” и тко се може
поновити, а тко не може и тко иде у
“истом рув’”.
* Христос се роди!
Прво кад се дође пред цркву, на службу, треба честитати Божић.
Тад се са занимањем гледа тко коме честита Божић. Ред је био да млађи
честитају старијима, да се честита важним личностима, а то значи сватко
своме куму или куми, стрицу, ујаку, тетки и слично. Није свеједно тко
ће ти честитати. Кад ти честита “
неко од_свијета”, све онако трепћеш
од узбуђења и послије диваниш:
“Шта ти мислиш! Знаш ти чија_ј’ она
(чији_ј’ он)?”
Код жена је обичај и да се пољубе. Све се то пажљиво прати:
ко_ј’ коме честито, а ко није, ко се с ким пољуб’јо, а с ким није. Послије
се то онако на миру
издивани, прво својима код куће, који ће те сигурно
питати кад се вратиш кући из цркве:
“Шта_ј’ било у_цркви?” Или још
чешће:
“Кога_ј’ било у_цркви?”, а то у пријеводу значи да се испричају све
ствари које су се десиле.
Не_дај Боже да нешто прескочиш па да то чују
од других и да те онда питају
: “Ђе_с’ ти била (бијо) кад то нис’ вид’ла
(вид’јо)?”
Кад ти честита неко, онако “макар_ко”, одговориш толико “да одбијеш
од_реда
”. Они који су “од_свијета” нису баш увијек били добре воље да
“макар_коме” честитају Божић, већ се, поготово дјевојке и младе жене,
онако “
усрпе” и покажу свима “шта_с’ се понов’ле” за Божић. То се ради
намјерно јер ће се послије за ту дјевојку или младу жену
“диван’ти” и о
томе како се
“понов’ла”, али и о томе како “није ћела” никоме честитати
Божић.
* Владање за вријеме службе
У цркви су неки старији имали столице, којих је било мало. Остали су,
поготово жене у
“женској” цркви, имали “своје” мјесто, које су остављале
својим кћерима и снајама. Колико су год неке
“знале реда”, толико је било
и оних које би се прогурале напријед, иако је било уобичајено да напријед
стоје дјевојке и млађе жене.


Честитање, диван и све друго је у реду док се не уђе у цркву. А кад се
једном уђе, готово, нема више
дивана, нема честитања, руковања, љубљења
и “
не_знам ти ја шта, ак’ ћемо се држат’ реда”. Још се може тихо рећи
која ријеч прије трећег звона, док не почне литургија, али кад почне, нема
више приче. Поготово је то важило за дјецу: мушку, која су стајала с десне
стране, и женску, која су стајала с лијеве стране цркве, гледајући према
олтару. Пошто су дјеца била у
“мушкој” цркви, утишавали су их и појци и
сви други, а некад су знали подијелити и покоју чвргу мушкој дјеци која,
по њиховој оцјени, не прате довољно пажљиво литургију. И у
“женској”
цркви владала је тишина, али опет су жене могле диван’ти, “онак’ мал’
преко мараме
”.
Кад уђеш у цркву, прво се помолиш, затим идеш купити свијеће.
Они и оне који долазе касније, а има и таквих, свијеће купују и пале за
вријеме литургије. Још ако су
“мал’ наглув” па не чују најбоље и почну
се довикивати с
тутором, а онда и звецкати ситним новцем, пребројавати
га, а кад је ситан, онда се и лагано испусти, па се около купи, то већ почне
лагано ићи на живце другима, посебно попу и појцима, а највише онима
који су се “
посвет’ли”. Ти што су се “посвет’ли” били су они који скоро
никад нису долазили у цркву, а онда би почели долазити и долазили би
сваки пут. За њих у Болману кажу
“посвет’ли се наједамп’та”.
Свакако да
диван и звецкање новцима или шетња за вријеме литургије
нису били нимало пожељна ствар и они “
који_с’ знал’ реда” нису то радили
јер ће то сигурно бити у оном извјештају “
шта_ј’ било у_цркви”.
Литургија (или
служба, како кажу Болманци) довољно је дугачка да
се сви могу сити нагледати тко се како спремио те која је жена с којом за то
вријеме
“шаптала”.
* Рождество
Они који воле појање једва су чекали да чују први антифон на Божић,
да чују његов почетак: “
Исповјемсја тебје Господи всјем сердцем мојим,
повјем всја чудеса твоја
”, па онда и почетак другога: “Блажен муж,
бојајсја Господа
�” те да након трећег антифона чују “Рождество”, које и
сами, онако тихо за себе,
појају за појцима и свештеником.
На Божић
апостол читају дјеца, обично она која то раде први пут,
а могло их је бити једно, двоје или троје. Тада они неупућени или оне
неупућене пажљиво гледају које ће дијете прво почети од првих ријечи
апостола: “Јегда придјет кончина љета…”, које друго с ријечима: “Да јако
јесте синове
�”, а које треће с ријечима: “Тјемже уже њеси раб, но син�”.

Павле Стајић биљежи тако[130] да су апостол 1963. године читала школска
дјеца:
Милан Јакић, Бранислав Иванчевић и Милорад Татарин, а
антифон
Милена Болманац.
Након читања
апостола слиједи тишина, чак и за оне жене које
предиване” читаву службу, наравно “мал’ преко мараме”, јер чита се
Јевањђеље. Послије Јевањђеља слиједи читање посланице и проповијед.
Некад су Болманци добро познавали литургију. Ако је баш и нису
знали напамет, знали су што када слиједи. Док они који воле слушати
појање слушају, а и сами поје у себи, но ипак стигну видјети тко колико
даје у тасу, иако се за то вријеме обично
поја Вси јазици”, што – као и
Рождество” – поја “цијела црква” јер то сви знају, други пажљиво прате
све: тко се окреће и врпољи, тко излази напоље, тко зијева, кашље,
дивани
и све већ редом. Знало се чак и кад треба “спремат’ новце” за тасу: кад се
након “
оченашапоја велико амин”.
Они старији, а посебно најстарији, све то гледају много озбиљније.
Због старости, болести и изнемоглости, туге, сиромаштва или тко зна због
чега, свјесни су да је ово можда посљедњи пут да су у цркви на Божић и
да слушају како сва црква
поја Рождество” да се све ори, као и некад,
кад су били дјеца и кад се у цркви на Божић могло бити у
“кавезлијској
кошуљ’”
колико је свијета било на тај дан. Наравно, увијек су били бољи
појци и боље појање оно које су чули у дјетињству. Некад се више држало
до обичаја и до старијих, више је свијет ишао у цркву, више се радовало
Божићу.
* Ваистину се роди!
Кад заврши служба, целивање и дијељење наоре, опет има мат’ријала за диван: тко с ким целива, зашто с овом, а не с овом, тко нема с киме
целивати и мора сам и слично.
Постојало је правило за
целивање. Морало се обавезно целивати с
кумом или кýмом, ако су били у цркви. Ако нису, могло се бирати: с братом
или сестром, дрýгом и слично. Увијек су прво
целивали мушкарци, обично
су почињали старији након што се скупи
таса. Важило је и правило да
код
целивања старији увијек стоји с десне стране. Свако кршење “реда”
изазивало је пажњу и то је био знак да се запита, онако у себи: “Шта_ј
сад?”
Кад служба заврши, кад се целива и прими наора, тад се честита онима
којима се још није честитало, наравно божићним поздравом “Христос се
роди!”, а на честитку се одговара с “Ваистину се роди!”
[130] Летопис Српске православне парохије у Болману, година 1963, написао Павле
Стајић
.

* Уж’на
Након службе опет честитање, а онда се иде кући на уж’ну.
Домаћица која кува
уж’ну зна кад домаћин долази из цркве по томе
кад звони на
“тројство”. Зна колико треба времена да заврши служба,
колико да се
целива, подивани пред црквом, колико да домаћин стигне кући
и да се пресвуче и таман кад се пресвуче, да сједне “
з_астал”. Е сад, Божић
је, идеш кући и увијек те неко “
сврати у_бирцуз”, иако “није ред”. Браниш
се да нећеш,
а-јак, не вриједи. Опет треба “паз’ти кол’кој сати” да се не
“искесиш[131] у_бирцуз’”, а Божић је. Јер, ако домаћин остане “у_бирцуз’”,
“сороваће”
кад дође кући и поред божићне поруке: “На земљи мир, а
међу људима добра воља”.
Још кад га види “на_враташцама”, домаћица
ће га “
почет’ гадит’”: “Па добро, ђе_с’ ти? Већ сам мишљела да те поп
затвор’јо у_цркву ил’ си отишо за нечији’ коли’…”
Након дугог поста, божићна уж’на мора бити посебно богата:
обавезна супа, кувано месо, сарма, пуњени
пијето, печен’ца – шунка,
кобасице, затим чесница и на крају јабука и мед.
Након
уж’не дјеца су кидала чесницу и при томе жељела откинути
онај дио у коме је метални новац. Ако је у кући било само једно дијете,
с њим су чесницу кидали укућани и при томе настојали да новац добије
управо дијете.
Печен’ца и пуњени пијето остављају се на столу и након уж’не, не
склањају се са стола.
* Јахање и вожња с’он’цама
Послије уж’не ватају се коњи у с’онце или се јаше. Сви се скупљају
пред
Вел’ким бирцузом. Једни иду на коњ’ма и јашу, други на с’он’цама,
трећи опет долазе пред
Вел’ки бирцуз да виде тко ће јашити. Кад чују
тутњаву од Новог Болмана, према сјећању
Видоје Бијелића, знају да то
из Карашева иду
Дако и Милисав. Пред Вел’ки бирцуз дођу и момци из
Сепежа и Мајшких Међа, скупе се сви, а онда се цијело поподне јаши на
коњ’ма и вози на с’он’цама по читавом селу, чак и до Качволе.
* Сламчица
На први дан Божића није било игранке, није се ишло увече у_бирцузе
и није се свирало. Момци су на Божић увече ишли у дјевојачке куће на
сламчицу, а сламчица се одржавала у неколико дјевојачких кућа и већ се
отприје знало гдје ће бити и тко ће отприлике доћи на коју
сламчицу. Док
је у некој кући
сламчица, у њој нема старијих. За ту прилику морају отићи
[131] Искесити се – овдје: остати негдје докасно.

од куће, иако је Божић, обично у комшилук или код родбине. Ипак, у кући
је знао остати нетко од старијих, тобоже да пази на ватру да се не утрне
у
шпорету, али стварно да мало надзире шта се дешава јер зна се да “ће
прав’ти комендиј’
”. Домаћин и домаћица могу бити “брез_бриге” кад је
нетко од старијих ту.
На
сламчицу су долазиле и дјевојке и момци. Врата нису била
затворена и могао је доћи тко год је хтио, али се унапријед знало тко иде на
који
сламчицу и зашто.
На
сламчици се, иначе, играју разне игре, у првом реду игра сламчица.
Узме се онолико струкова сламе колико има парова, промијешају се, ухвате
за средину тако да се не види која сламчица иде с једне, а која с друге
стране. Потом момци ухвате сламчице за један крај, а дјевојке за други.
При том се пјева:
Сламчице, водичице, на дну студена.
Умијо_б’ се, напијо_б’ се, ал’ је хлађана.
Ко се неће пољубити, убио га Бог.
Ко се хоће пољубити, помого га Бог
”.
Након тога заиста би се пољубили онај момак и она дјевојка који су
држали исту сламчицу. Но, правила су могла бити и друкчија. Кад ухвате
крајеве сламчица, умјесто да се љубе, могли су питати:
“Шта да ради
ова сламчица?
” Онда би то одређивали они који су држали друге крајеве
сламчица.
Игра и није морала бити баш повезана са сламчицама. Могла је, на
примјер, тећи овако: нетко оде иза врата и повиче
“ја упадо’’” те тражи и
моли да га нетко извади. Ако момак почне с игром, он након запомагања
да је упао у рупу одређује која ће га дјевојка извади јер “
извадит’” га може
само дјевојка. Кад позвана дјевојка пође да га извади, остану сами иза
врата. Након неког времена момак излази иза врата, а дјевојка остаје иза
њих и сад она тражи неког да је извади, при том одређује неког момка који
ће је извади. Тако раде док им не досади, а кад им досади једна игра, играју
неку другу.
Сламчица траје док се кући не врате домаћин и домаћица. Они,
наравно, никог не
“ћерају кућ’”, али сами момци и дјевојке оду кад виде да
су се вратили старији укућани.
* Божић је Божић
Други дан Божића иде се у комшилук и честита Божић. Тог дана
могло се
играти (плесати) у Вел’ком и Малом бирцузу. Трећег дана Божића
ујутро чисти се слама. А обичај је био да се односи у кокошињац.


Божић је и прилика да се сјетимо оних којих више нема, а они који
цијеле године осјећају тугу и бол за изгубљеним члановима породице,
онако тихо и упорно, за Божић ће је осјетити највише кад је сва породица
на окупу. Тад се дјеца сјете и своје
мáјке и дједе. Обично их на њих подсјете
родитељи:
“Е, сад да_ј’ ту наша мáјка, она_б’ нам бацала орасе” или “да_ј’
ту наш дједа, он би нам причо приче”.
И, да, има великих светаца, али Божић је Божић.
Радост коју сте осјетили као дијете на Бадњак и Божић, сламу и све
друго, нећете никад заборавити. Ако такву радост нисте осјетили, не можете
то касније ничим надокнадити, а сигурно да никад нећете заборавити онима
који нису хтјели “
да знате да_ј’ Божић”.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here